Иако не постоји опште прихваћена дефиниција менталног здравља, можда би најбоље било нагласити да концепт менталног здравља укључује осећај благостања, самоефикасност, аутономију, способност успостављања хармоничних односа са другим људима и способност реализације сопствених потенцијала. Дефинисање менталног здравља укључује биолошке, психолошке, антрополошке и културне димензије човека и света у коме живи. Ментално здравље прихвата чињеницу да граница између нормалног и патолошког понашања није толико оштра и непробојна као што се раније сматрало, сада се признаје да су могућа краткотрајна стања поремећеног функционисања која никако не треба схватити као дефинитивно стање болести. Тако да кроз развој појединца често користимо термин „криза“. Она означава стање нарушене равнотеже, коју изазивају како промене у спољашњем окружењу, тако и развојне промене које се збивају током целокупног развојног циклуса. Успешан исход кризе увек подразумева помак у индивидуалном развоју и унапређењу менталног здравља.

У области примарне превенције у циљу очувања и унапређења менталног здравља доминирају данас два приступа: когнитивистички и хуманистички.
Когнитивистички приступ централно место даје концепту стреса а примарна превентивна пракса усмерена је на „вештине овладавања стресом“( унутрашње моделовање, тренинг овладавања стресом, инокулација стреса)
Пракса примарне превенције, инспирисана хуманистичким концептима, бави се животним кризама и усмерена је да развијање индивидуалних капацитета и моћи да се оне превезилазе са што мање ризика и са што више шанси за даљи развој. Ова врста праксе зове се још и „учење за живот“.

У пракси, иако по много чему различити когнитивистички и хуманистички модел се често преплићу и прожимају. „Учење за живот“ одвија се и путем „вештина овладавања стресом“, учење успешним механизмима превладавања тече паралелно са променом односа према себи.
У основи превентивних активности експлицирана су два става. Први гласи: животне вештине је могуће научити. И други: учење животним вештинама је процес у коме особа постаје способна да прихвати одговорност за себе и сопствени живот.
Те вештине које су потребне за живот се деле у четири групе: вештине потребне за опстанак и развој, вештине потребне за комуникацију са другим особама, вештине потребне у заједници и вештине потребне у специфичним ситуацијама.“Учење животним вештинама“ је превентивни програм намењен младима у циљу очувања и унапређења менталног здравља.

Као превентивне активности можемо споменути и психолошку примарну превенцију која пут ка здрављу посматра кроз повећање свести о себи, своје животне позиције, кроз саморазвој и актуализацију сопствених потенцијала. Ови програми намењени су углавном здравим особама са циљем унапређења њиховог душевног здравља.

Психолог
Јелена Иванчевић

Дом здравља Панчево